 |
| Image credit: abolition.e2bn.org |
Najpodmuklija tvorevina ropstva u carstvu šećera bio je rasizam koji je opravdavao zarobljavanje Afrikanaca i njihov prinudni odlazak u polja šećera. Pošto je postalo jasno da će robovi zameniti a ne samo pomagati neplaćene radnike iz Evrope, rasa je postala važan orijentir za robovlasnike kao i sve one koji su učestvovali u proizvodnji šećera, od kreolskih nadzornika do evropskih prerađivača. Ropstvo je bilo osmišljeno prvenstveno zbog poljskog rada, ali ga je logika rasizma prenela u sve sfere rada, uključujući i onaj u kući. Ono što je začeto kao uzak ekonomski sistem razvilo se u vodeći, organizacioni princip kreolskog sveta šećera. Belci su imali neodložnu praktičnu potrebu da osmisle složene rasne razlike. Bili su okruženi brojčano nadmoćnim muškarcima i ženama koje su ugnjetavali, te su im bili nužni društveni poredak i strukture moći da bi se zaštitili od svojih žrtava. Neophodni su im bili mehanizmi da bi zavadili buntovne robove prema kojima su osećali ''fizički'' strah i vladali njima. Morali su i da se pozabave pojavom sve većeg broja dece iz mešanih veza.
Crnci su predstavljali najveći broj abolicionista do kraja osamnaestog veka. To su obično bili robovi koji su se borili za sopstvenu slobodu ili barem pokušavali da se izvuku iz ropstva. Šećer je odredjivao njihov život i vladao njima. Proizvodili su ga, krali, jeli i prodavali. Abotova u svojoj knjizi ''Slatko-gorka istorija šećera'' naglašava da su oni
,,gazili bosonogi po hrpama još uvek toplog šećera, odvaljujući glave železnim pijucima dok su im kapljice znoja i krvi iz rana padale u kace sa šećerom predvidjenim za izvoz. 'Vaša krv će se piti u Engleskoj' - prekorio je jedan od posetilaca roba koji tek što je oprao povređenu ruku u bačvi ruma. 'Ti ne znaš, gazda, da piješ našu krv kad jedeš naš šećer?' - uzvratio je rob.'' To gorko pitanje je sumiralo sav užas robovlasničkog šećera, koji je postao simbol nepravde i mana kolonijalizma.
 |
| Image credit: oliverolivo.blogspot.rs |
Šećer je samom svojom prirodom povezivao kolonije na Antilima sa milionima evropskih domova i restorana koji su ga koristili. Do kraja osamnaestog veka, sve veći broj religioznih i reformatorski nastojenih gradjana usredsredjivao se na nezaobilaznost tog proizvoda u domovima i životima običnih ljudi. Sadržaj porodične posude za šećer postao je izvor sramote. Šećer je za žene, nadglednice ishrane članova porodice i njihovog morala, gubio moć zaslađivanja. Abolicionisti su stoga odlučili da bojkotuju šećer, a računica je bila ta da će na svakih dvadeset i jedan mesec po jedan Afrikanac izbeći ropstvo ili smrt ako se svaka porodica koja je navikla da nedeljno koristi 2,2 kg šećera i ruma suzdrži od tih proizvoda. Svakih devetnaest i po godina, osam porodica bi spaslo stotinu Afrikanaca.
Suzdržavanje je bilo stvar porodice, a obično su ga vodile ženske glave u kući. Primenjivali su ga i imućni i pripadnici radničke klase. Da bi odgovorili na zabrinutost i zahteve svojih mušterija, bakalini i prerađivači su brzo pronašli azijske dobavljače i objavili da se taj šećer ''proizvodi radom slobodnih ljudi''. Plantažeri su prigovarali da pokret za ukidanje ropstva osujećuje kapitalna ulaganja u Antile. Bojkot je zapravo, naneo mnogo manje štete poslovanju u oblasti šećera od činjenice da je vladala nestašica te namirnice zbog čega je ona bila sve skuplja. Iako nije uspeo da okonča ropstvo, bojkot je doneo propagandnu pobedu. Uspostavio je vezu izmedju šećera i ropstva i imenovao saučesništvo potrošača šećera u održavanju ropstva. Abolicija je pobudila i neprekidan književni talas pošto su pesnici, pisci, esejisti i dramatičari izražavali osećanja preko svoje umetnosti.
 |
| Image credit: activehistory.ca |
Nekoliko godina posle oslobadjanja robova, u doba političke i javne reforme, britanska vlada je predlagala slobodnu trgovinu kao najbolji način da se potrošačima ponude niže i povoljnije cene, naročito kada se radi o osnovnim namirnicama poput šećera. Bez poreskih povlastica koje su štitile antilski šećer, konkurencija medju proizvodjačima bi snizila cene. Antilski lobi je predvideo ekonomsku katastrofu, ali to nije potreslo vladu, koja više nije smatrala kolonije ključnim činiocima privrede u matici. Dažbine na šećer su opozvane 1846. a šećer koji proizvode robovi više nije bio zabranjen na tržištu.
B.
Nastavak priče pročitajte na: http://teorijatrulejabuke.blogspot.rs/2016/01/kratak-pregled-istorije-secera-deo.html
Bibliografija:
Abot, Elizabet. Slatko-gorka istorija šećera. Geopoetika. Beograd. 2009.
http://activehistory.ca/2010/06/%E2%80%9Cwhen-people-eat-chocolate-they-are-eating-my-flesh%E2%80%9D-slavery-and-the-dark-side-of-chocolate/
Нема коментара:
Постави коментар