Focaccia

Da bih se vratila na moju, ranije spomenutu, fascinaciju Italijom prosto ne mogu da izbegnem ovaj recept. Pravih ga i u Srbiji i u Italiji, ali mi nekako tamo lepše ispade. Atmosfera, šta li je?! A možda i samo preterujem.

Iz tog razloga predlažem sledeće: uvalite se u fotelju, ili neki vama udoban položaj, sa kafom, čajem, toplom čokoladom i slično, i zamislite sledeću scenu - nekim slučajem se nalazite na severu Italije (vreme: sredina oktobra) a nemate to preimućstvo da odletite do Rima već se zadovoljavate vozom; taman saznajete da njihovi vozovi sva sreća nisu poput onih naših i da se za samo tri sata može preći razdaljina od nešto više od 800 kilometara. Čuli ste razne priče, a možda ste i sami bili u Toskani, ali nekako vam ceo put prolazi kroz tunele, pritisak u ušima je gotovo nepodnošljiv a šarenim poljima i vinogradima ni traga. I onda, negde na putu Bolonja-Firenca kada beskonačan niz tunela prestane, i kada vam je svega dosta - pa čak i voza sa Wi-Fi jer nije zanimljivo kad je sve na izvol'te - onda uskočite u jedan mali raj za oči. Možda ću zazvučati kao dete koje u osnovnoj školi piše sastav na temu ''Jesen'', ali ovo godišnje doba definitivno  najbolje stoji italijanskoj lepotici sa juga. Zamislite neprekidne doline i planine, pokrivene najraznovrsnijim stablima koja su upravo počela da menjaju boju. Kičasti romantični filmovi ne mogu da dočaraju sve boje jer je spektar u svom svetlu upravo pred vama, imate utisak kao da je duga (ili zalutali jednorog) eksplodirala i dala neki specifičan sjaj umirućoj prirodi.

Dobro, sad i ja zvučim pomalo kičasto i dosadno, ali boje i arhitektura, manastiri, crkve, zidine, kamen, seoca, brojne njive i plantaže prosto te teraju na pomisao da su bajke upravo nastale na ovim magičnim prostorima gde se jednostavan a težak život uvek cenio. A onda zamislite mirise tek ispečenog hleba, piletine u rerni, pite s jabukama koja se hladi i čaja, od biljaka sa neke obližnje livade, koji se puši u vašim rukama. Zamislite to plavo nebo koje biva ispresecano oblakom opalog lišća pri nekom jačem udaru vetra. A onda zamislite šuškanje tog istog lišća pod vašim stopalima i setite se kako ste kao dete skakali i igrali se po tom lišću - i radujte se, jer vas sa druge strane lokomotive čekaju konji koji galopiraju uz prugu i rasteruju stado ovaca. Iako nam je zima pred vratima, samo zamislite tu toplinu koja zrači iz doma, prirode, ukusa i mirisa i neka vas Toskana baci u ono doba kada smo najviše voleli kod bake da jedemo domaći hleb i parče sira. Uživajte u svakom zalogaju jer hrana nije tek sredstvo za preživljavanje, a ovaj hleb će to sigurno i dokazati.

Sastojci

450-500g brašna

1 kesica suvog kvasca (7g)

prstohvat soli

prstohvat šećera

3-4 kašike maslinovog ulja, plus za polivanje

mlaka voda

svež ruzmarin

Italijani svašta stavljaju na svoju fokaču (koja je jedna vrsta rustikalnog hleba), od sušenog paradajza, raznog začinskog bilja (origano, ruzmarin, bosiljak itd.), belog luka do maslina, čeri paradajza i grožđa. Ja najčešće pravim sa svežim ruzmarinom, jedino iz tog razloga što se plašim da ostali sveži sastojci ne užegnu ukoliko hleb odstoji par dana (što se inače ne dešava vrlo često xD). Dakle, brašno, kvasac, so, šećer i maslinovo ulje umutiti sa određenom količinom mlake vode. Nikad ne merim količinu vode, već postepeno dodajem dok ne vidim da je dovoljno postojano. Mesiti oko 6 minuta kako bi se dobilo glatko testo i staviti u činiju premazanu maslinovim uljem, pokriti folijom ili vlažnom krpom i staviti na toplo i mračno mesto dok se ne udvostruči. Pripremiti pleh sa papirom za pečenje. Uključiti rernu na 220 stepeni.

Kada se udvostručilo, vrlo je važno NE MESITI!!! Kako bi se dobila puna mekoća hleba jednostavno samo preručiti testo u pleh bez ikakvog premesavanja. Rukom lagano gurnuti testo u uglove ukoliko želite da bude baš pravilnog oblika, ali ja samo prstima umočenim u brašno lagano utiskujem testo kako bi se napravile rupice i tako izjednačila površina testa (Možete i samo da protresete pleh kako bi se izjednačilo testo a onda da ubocnete par rupica).

U tanjirić staviti listove ruzmarina (bez stabiljke) i preliti ih maslinovim uljem, potom ih kao buketiće ređati u malopre spomenute 'rupice'. Sve preliti sa izdašnom količinom maslinovog ulja (ne brinite, velika količina ulja će samo poboljšati ukus hleba), potom peći na 220 stepeni, 20-25 minuta (ili dok ne porumeni). Čim izvadite iz rerne opet obilno preliti s maslinovim uljem. Hleb će početi da ga upija i pritom stvoriti divnu koricu. Pre stavljanja u rernu možete ga malo posuti i krupnom morskom solju za još bolji ukus.

Uživajte,

B.