Veština lobiranja predstavlja jednu od trajnih zaostavština šećera i uzor je drugim posebnim interesnim grupama. Šećerni lobi je do dan-danas izuzetno moćan, bez obzira na to da li zastupa trsku, repu ili obe kulture. Kada su u evropi prve napoleonske glave šećera redefinisale kontinentalne interesne grupe, suprostavljajući ih ostalim evropskim nacijama i kolonijalnom trščanom šećeru, vlade su na moćne lobije odgovorile koristeći uobičajene strategije trgovinske politike, tarifa i premija kako bi uspostavile ili zadržale nadmoć. Drugi vidovi poljoprivredne pomoći podrazumevaju direktne državne subvencije, ali šećerni program drukčije funkcioniše. Minimalnu cenu domaćeg šećera održava visokim putem kontrole količine proizvodnje kroz raspodelu robe na tržištu, kredita za podržavanje preferencijalne cene i ograničavanja uvoza inostranog šećera kroz kvotu carinske stope. Ona nameće zaštitni porez koji u suštini izbacuje inostrani šećer iz konkurencije na američkom tržištu.
 |
| Image credit: http://drhyman.com/blog |
Ozbiljan izazov šećeru predstavljaju netradicionalni zasladjivači. Jaki zasladjivači, sintetički, nehranljivi i mnogo sladji od šećera - aspartam, saharin, acesulfam i ciklamat - sadrže malo ili nimalo kalorija i zasladjuju, a ne daju energiju. Suočeni sa modnim standardima koji idealizuju vitku iliniju, mnogi potrošači ostavljaju šećer zarad čiste vode ili veštački zasladjenih pića. Proizvodjači gaziranih sokova i hrane na to odgovaraju proizvodima sa niskim sadržajem kalorija. Visokofruktozni kukuruzni sirup koji se dobija pretvaranjem kukuruza u fruktozu, predstavlja jačeg suparnika jer ima isti sladak ukus kao i šećer ali se jeftinije proizvodi i prevozi. Već je od repe i trske preuzeo vlast nad američkim tržištem bezalkoholnih pića. Uznemireni proizvodjači šećera uzvraćaju, naglašavajući razlike izmedju šećera i kukuruznog sirupa, podsećajući potrošače da kafena kašičica šećera sadrži svega 15 kalorija, potpuno je prirodna, ne sadrži masti i utoljava glad, dok kukuruzni sirup se direktno pretvara u mast.
 |
| Image credit: https://www.lalpathlabs.com/blog/diabetes/ |
Ne jenjava ni bes tradicionalnih protivnika šećera iz zdravstva gde se šećer identifikuje kao glavni uzročnik propadanja zuba, učestvuje u razvoju gojaznosti, dijabetesa tipa dva i srčanih bolesti. On to čini u opasnoj kombinaciji sa mastima poput putera i ugljenim hidratima kao što su brašno i žitarice, iz čega nastaju čokolade, žitarice za doručak i slično. Šećer je i dalje jeftin - primera radi, u Sjedinjenim Državama potrebno je 1,4 minuta rada da bi se kupilo pola kilograma, dok je u Indiji, gde se gaji trska, potrebno više od 45 minuta. Nezdrava hrana prepuna šećera posebno je primamljiva deci, najnovijim žrtvama dijabetesa.
Procenjuje se da je 1985. 30 miliona ljudi širom sveta imalo dijabetes. Do 2000, taj broj je porastao na 171 milion, a Svetska zdravstvena organizacija očekuje da će on skočiti na najmanje 366 miliona do 2030. Dijabetes je neizlečiv i progresivan, ako se ne leči na odgovarajući način, uništava organe i udove i vodi do niza komplikacija, uključujući amputaciju i slepilo. Težak dijabetes će opteretiti sisteme zdravstvene nege, razoriti radnu snagu, ograničiti vojne spiskove i transformisati porodice bolesnih od dijabetesa, navodi Elizabet Abot u svojoj knjizi Slatko-gorka istorija šećera.
Šećer i njegovi prijatelji vode neprestani medijski rad budući da časopisi, novine, televizija i radio redovno donose priče koje upozoravaju na povezanost prekomernog konzumiranja šećera i raznih oboljenja, od gojaznosti i dijabetesa do bolesti srca i poremećaja nedostatka pažnje. Majkl Džejkobson, koji je 1971. osnovao ''Centar za nauku od javnog interesa'', neprofitnu organizaciju za zdravstveno savetovanje, skovao je izraze junk food i empty calories i toliko uspešno napao industriju slatkiša da je njihova potrošnja privremeno opala za 25%. Ceo talas pisanih kuvara nudi recepte za jela sa malim količinama šećera ili bez njega.
 |
| Image credit: http://mariacamilasuarezcaceres.blogspot.rs |
Državne smernice utiču na etiketiranje hrane, državno obrazovanje o ishrani, pa čak i na program školske ishrane. Neki ili svi obroci miliona ljudi širom sveta zavise od nevladinih organizacija koje zasnivaju svoje menije na uputstvima Svetske Zdravstvene organizacije. Autori koji pišu o hrani i ishrani ih navode kao svoje izvore. Poput jezika i svih drugih društveno stečenih navika, sistemi ishrane dramatično pokazuju specifičnu raznolikost čovečanstva. Potreba za hranom izražava se u svim ljudskim interakcijama. Izbor hrane i navike u njenom konzumiranju otkrivaju razlike u uzrastu, polu, statusu, kulturi, čak i zanimanju.
Kad nepoznate supstance preuzmu novi korisnici, one stupaju u već postojeće društvene i psihološke kontekste i dobijaju kontekstualna značenja onih koji ih troše. To što ljudska bića vole ukus slatkog ne objašnjava zašto neki jedu ogromne količine slatke hrane, a drugi gotovo nimalo. Nisu to tek individualne razlike, nego i razlike izmedju grupa.
Bibliografija:
Abot, Elizabet. Slatko-gorka istorija šećera. Geopoetika. Bepgrad. 2009.
Manc, Sidni. Hrana, društvenost i šećer. Kultura, br. 109-112. Kultura svaštojeda. II/2004.
Нема коментара:
Постави коментар