Kratak pregled istorije šećera - deo prvi

Image credit: http://blogs-images.forbes.com/

Sa obzirom na činjenicu da se u poslednje vreme sve češće na televiziji javljaju programi koji ukazuju na štetnost šećera, u narednim objavama u delovima ću pokušati da prikažem jednu istoriju ove, široko rasprostrajene, namirnice. Konzumacija i prekomerna konzumacija šećera unutar odrđenih društava i kultura me je inspirisala i na akademskom nivou tako da ću deo tog istraživanja podeliti i sa vama. Ali, pre svega se mora krenuti od samih početaka i istorije - od Indije i kolonizovanih zemalja, rasizma i afričkog ropstva do šećernih lobija, mešanja Zapada i izdavanja propisa i regulativa koje kontrolišu postotak šećernih tvorevina u svakodnevnim namirnicama i koje su, po poslednjim izveštajima, jedna od glavnih krivaca za epidemiju gojaznosti, bujanja dijabetesa tipa 2 kod dece i adolescenata i smanjenja životnog doba.

O šećeru i šećernoj trski se nekada znalo samo u egzotičnim zemljama. U Kini se šećer prvenstveno koristio kao afrodizijak, dok su u većini slučajeva odrasli i deca žvakali stabiljke trske kako bi oslobodili slatki sok. Evropljani su, međutim, zbog neprepoznavanja ove supstance hranu zaslađivali skupim medom koji su privilegovani konzumirali i u vidu medovine. Sa obzirom na to da je aristokratska Evropa već postala zavisna od čaja, korišćenje zaslađivača se nesumnjivo može vezati za menjanje demografske, ekonomske, fizičke, političke, kulturne i moralne karte sveta. A kao svojevrsni pratilac uzgoja šećerne trske dolazi i pojava rasizma koji se koristi da bi opravdao crnačko ropstvo, uništenje starosedelačkih plemena Aravak i Karibi, uništenje životne sredine i stvaranje Novog sveta koji su naseljavali Evropljani i zarobljeni Afrikanci, a kasnije i milioni slugu - Indijaca, Kineza i Japanaca. Trgovina šećerom stvorila je ključne ekonomske, finansijske i socijalne veze sa industrijskom revolucijom koja je podsticala razvoj fabrika dok je Evropa razmenjivala proizvedenu robu i sitnice za zarobljene Afrikance namenjene kolonijama šećera. Šećerni lobi bio je sastavni deo tog sistema.

Šećer je kao proizvod sam sebi krčio put, i uprkos nedostatku hranljive vrednosti, ubrzo se nametnuo kao neophodan kulinarski sastojak u svakom domaćinstvu što je dovelo do proleterizacije šećera, nekadašnjeg luksuza rezervisanog za bogate. Oko šećera su se razvili društveni rituali: svadbene torte; čokoladne zeke za Uskrs; slatkiši za Noć veštica; šećerleme za Božić, itd. Šećer je promenio samu zamisao obeda, njegovu sadržinu, mesto i ljude sa kojima se jelo, što je opet, prouzrokovalo velike promene u porodičnom životu. Saharin i mnogo drugih veštačkih šećera sa malo ili nimalo kalorija predstavljali su kasnije konkurenciju šećeru. Visokofruktozni kukuruzni sirup, visokokaloričan ali jeftin, predstavlja novu pretnju prevlasti šećera.

Šećer je za razliku od meda neutralniji i poboljšava ukus čaja, kafe, čokolade i ostalih supstanci. On se do 1633. koristio i u medicinske svrhe jer je ublažavao opore ukuse koje su tadašnje farmaceutske supstance imale. Antropolog Sidni Minc, usredsređujući se na Evropu, šećer opisuje kao lek, kao začin i dodatak jelima, kao ukrasni materijal, kao konzervans, kao zaslađivač i kao prehrambeni proizvod. Spisak se može proširiti i na upotrebu neprerađene stabiljke šećerne trske koja se može plesti u čvrst građevinski materijal, njeni listovi se koriste i kao krovne daščice ili stočna hrana. Dok ratnici sa Fidžija upotrebljavaju zašiljene stabiljke trske kao koplja. Stabiljke se koriste i kao udlaga za polomljene udove, a pulpa i za previjanje rana. Sok iz šećerne trske služi kao izvor tečnosti u oblastima gde pijaća voda nije svuda dostupna. Prodavao se u nekoliko oblika: u prahu, kockama i glavama, bilo filtriran kroz glinu ili ne. Bio je toliko skupocen da je engleski kralj Henri III pri naručivanju 1,5kg šećera izjavio:''Ukoliko može toliko da se dobije''. U četrnaestom veku pak mletački trgovci počeli su da izvoze poprilične količine. Trgovina na veliko se proširila na Dansku 1374. i Švedsku 1390., što je dovelo do promena u odnosu između proizvođača i rafinera. Do petnaestog veka šećer se mleo i rafinisao što bliže poljima jer trska mora da se preradi u roku od dan-dva posle žetve, a njena veličina čini je nezgodnom za prevoz. Ali, ambiciozni evropski uvoznici šećera su doveli taj rada u pitanje i uvozili sirov šećer a rafinisali ih u sopstvenim rafinerijama u Veneciji, Antverpenu i Bolonji.

Do šesnaestog veka veza između šećera i moći postala je toliko očigledna da članovi kraljevskih porodica, plemići, vitezovi i crkveni zvaničnici nisu više bili jedini koji su mogli da priušte poslastice. Između 1350. i 1500. godine, cena 4,5kg šećera pala je sa 35% za 30 grama zlata na svega 8,7%. Klasični kuvari ilustruju kako su do poznog šesnaestog veka ambiciozne porodice trgovaca tražile recepte za šećerne torte i ukrase u obliku voća, pa i čvrst šećerni escajg, čaše i tanjire koje bi njihovi gosti mogli da pojedu ili da iz njih piju i kasnije ih izlome u tvrde bombone za desert. Trebalo je više od pola veka da draži šećera stignu do radničke klase, koja ga je tada već glasno zahtevala.

B.

Nastavak priče pročitajte na: http://teorijatrulejabuke.blogspot.rs/2015/11/kratak-pregled-istorije-secera-deo-drugi.html

Bibliografija: Abot, Elizabet. Slatko-gorka storija šećera. Geopoetika. Beograd. 2009.

Mintz, Sidney W. Sweetness and Power: The Place of Sugar in Modern History. New York: Penguin. 1986.

Daniels, Christian. Agro-Industries: Sugarcane Technology. In Joseph Needham, Science and Civilisation in China, tom 6, part 3. Cambridge: Cambridge University Press. 1996.

Galloway, Jock. H. The Sugar Cane Industry: An Historical Geography from Its Origins to 1914. Cambridge: Cambridge University Press. 1989.